Размишљање о смрти спада у најважније мисаоне активности сваког монаха – подвижника… Сећање на смрт је „свеопшта монашка традиција Истока“, која, пре свега, „има педагошки значај“. „Медитирајући смрт, аскет жели да у живом сазнању пролазности свега земаљског живота постигне што потпуније одвајање од света, да достигне врлину непристрашћа.“ (стр. 62-3)